Oči boje tuge

Oči boje tuge

Nasmejani, naizgled srećni, uvek dostupni drugima, blagi. Ništa nam ne smeta sve će proći.

I taj grč u stomaku, i umor, i iznenadna malaksalost koja nas zakuca za krevet čitav dan.
Sve će proći tako smo naučili.

I u pravu su.
Proći će.
Proći će i život.

Zamišljam sebe kao staricu, napuštenu od svih, jer tada ne trebaš nikome. Kako se molim Bogu da me napokon uzme.

Ne zbog starosti i iznemoglosti, već zbog tog osećaja praznine koji me prati čitav život.

Nije to tuga.
Nisu to neispunjene želje.
Nije to zbog nesavršenog života.

To je zato što nikad, baš nikad, nisam prigrlila tu malu, plašljivu devojčicu u sebi i rekla:

„Ne boj se. Tu sam. Sve će biti u redu. Sve je to život. Volim te.“

I u pravu su.
Proći će.
Proći će i život.

Volela sam te.
Volim te.
I voleću te.

I kada budeš iznemogla starica u nekom trošnom domu za stare meni ćeš biti najbitnija, najlepša i najbolja osoba.

Čuvaj mi se.

Tu sam za tvoje nade, želje i snove.
Tu sam.
Ne boj se.

Da mogu vratiti vreme unazad, prvo bih sebe naučila da volim, pa tek onda druge. Jer jedino je to ispravno.

Voleti sebe najveći je dar koji možemo pokloniti sebi.

Nije kasno. Nikada nije kasno.

Možemo i sada ispraviti nešto.
Samo treba da pogledamo te male oči boje tuge i kažemo:

„Ne boj se. Volim te. Tu sam.“