Koliko je dovoljno za sreću?

Koliko je dovoljno za sreću?

Šolja kafe u tišini?
Jahta na otvorenom moru?
Par svetlih okica koje te gledaju sa ljubavlju?

Svako bira sreću, ali ne znamo svi da je osetimo.

Svaki dan – žurba, posao, kuća, deca, bolesti, obaveze, pa i komunikacije – sve nas čini odbojnim za te sitne trenutke sreće koji pokušavaju da dopru do nas, ali mi smo ograđeni visokim bedemima savremenog života, pa nam jednostavno prolaze neprimećeno.

A ona se trudi. Zaista se trudi.

U osmehu, divnom jutru, prelepom gestu umorne prodavačice – u svakom satu našeg dana bar jednom pokuša da se provuče do nas.
Ali ne uspeva.

Teško je nasmejati robota.
Teško je dopreti do programiranog mozga današnjih ljudi.

Ne osuđujem. Konstatujem.

Kako razbiti decenijske stigme?
Karmičke dugove naših roditelja – i njihovih?
Da li to mogu ova sitna ramena da podnesu?

Teško, ali mogu.
Bog ne daje ništa za šta ne zna da možemo da iznesemo.

I ne vredi se siliti.
Doći će sve na svoje mesto. Poklopiće se kockice onda kada bude trebalo, a ne onda kada mi hoćemo.

Pre pet godina živeli smo gore.
Za pet godina reći ćemo istu rečenicu.

Znači da se kreće – samo mi to ne vidimo.

Ne vidimo te male znakove sreće koji dopiru do nas i grade nam bolji život, spokoj, zadovoljstvo.
Mi ne vidimo, ali mi svakim danom napredujemo.

Svi ćemo doći do naše sreće, ali ne znamo svi šta ona za nas zaista predstavlja.
Ali ona čeka. Ne brini. Strpljiva je.

Čeka da se otopi ta velika santa leda na nama i da ugreje naša zaleđena srca.

I tek tada je naša misija kompletna u ovom zemaljskom životu –
naći svoju sreću,
naći ono za šta je vredelo boriti se i živeti.

Do tada – ne odustaj.
Pokušaj u svakom trenutku da vidiš svetlu stvar u nekom događaju.
Milimetar po milimetar, dok ti se jednog dana ne otvori čitav put.

Srećno 🙂