Depresija nije bolest pojedinca

Depresija nije samo bolest pojedinca.

Depresija je bolest čitave porodice.

Kada član porodice oboli od depresije, tada oboli cela porodica. Svi su bolesni. Svi imaju te loše, lošije i poneki malo bolji dan. Svi kriju tugu, prazninu, strah i paniku iza osmeha i onih čuvenih rečenica: „Dobro smo, ide na bolje.“

Koliko tišine pamte zidovi te porodice, u kojoj osoba sa depresijom pati i bori se kako zna i ume, a na drugom krevetu sede njegovi voljeni, koji takođe pate i bore se kako znaju i umeju.
Na jednom krevetu plače on.
Na drugom krevetu plačem ja.

Ne mogu da mu pomognem, niti on može meni, a oboje bismo voleli da možemo.

Depresija samo uzima. Uzima volju, motivaciju, fokus, energiju. Hrani se strahom i panikom. Raste i ponaša se kao ogromna crna rupa koja guta sve pozitivne misli i širi se na sve oko sebe.

Ne dozvoljava ti da ustaneš, da se okupaš, da zagrliš nekog svog. Ljutiš se, a ne znaš ni zašto. Umoran si i bezvoljan, a spavao si. Imaš sve što ti treba… ali nešto nedostaje.
Ne znaš šta.
Ona ti ne dozvoljava da saznaš.

Njen cilj je da te vuče sve dublje, na samo dno, u crnilo gde se ne vidi ni trun svetlosti.

Kako ustati?
Kako pronaći razlog da ustaneš i nekako preživiš još jedan dan?
I zašto baš ti?
Od svih ljudi, zašto baš tebi da se ovo desi?
Čime si zaslužio? Šta si zgrešio?

Ništa.
Ništa nisi zgrešio.
Ničim ovo nisi zaslužio.

Ti si dete čiji roditelji nisu prepoznali znakove blagog autizma. Dete koje je trebalo mnogo više pažnje nego što je dobijalo. Dete koje je verovalo da samo uspehom može zaslužiti ljubav.

I onda se slomilo.
Na hiljade komada.
Na milion.

A onda kažu: „Sastavi se.“

Kako?
Ne znaš ni odakle da počneš. Ne znaš ni da li su svi delovi slagalice još uvek tu. Ne znaš ni da li ćeš, ako jednog dana uspeš da je sastaviš, to uopšte više biti ti.

Ali ne preostaje ti ništa drugo nego da počneš.

Sa svojom porodicom.
Deo po deo.
Pa pauza.
Pa opet.

I onda će se, napokon, pojaviti onaj tračak svetlosti odozgo.
Korak po korak.
Deo po deo.

Niko ne kaže da će biti lako.
Ali može.
Mora.
Nema drugog izbora.

Guraj.

Kad postane preteško, kad više ne možeš da dišeš – stani. Odmori. Daj sebi vremena. Pa opet. Guraj koliko možeš.

Kad padneš – lezi.
Shvati gde grešiš.
Šta te je navelo da padneš.

Onda ustani.
I guraj dalje.

Mi ćemo biti tu.
Tvoja leđa.
Tvoja sigurnost.
Tvoja zona komfora.

I uspećeš.

I možda ćeš tada videti da je ovo moralo da se desi. Da bi shvatio smisao života. Da bi se tvoji najbliži vratili na Božiji put. Da si ti, u stvari, naša svetlost i naš put spasenja.

Kad svetlost pobedi tamu.

Ne daj se.
Radi sebe.
I radi nas.

Ustani i spasi nas.