Ćerka narcisoidne majke
Ćerka narcisoidne majke
Prosto proširena rečenica koja prikazuje veliki haos u životu ćerke.
Od male devojčice koja je naučila da ljubav treba zaslužiti, da mora biti savršena jer je u suprotnom neće dobiti, do odrasle žene i dalje gladne ljubavi. Žene koja bira emocionalno nedostupne partnere. Koja ne zna da postavi granice. Koja zna da u toj vezi nešto ne valja, ne oseća se dobro, ali je strah od napuštanja tera da ostane tu gde jeste — danima, godinama, decenijama.
Nema snage da izađe iz svoje zone komfora, koja je sve, samo nije komfor.
Kažu da Bog ništa ne daje slučajno. Daje ti iskušenja da bi mogao da reaguješ, da bi mogao da naučiš sebe kako treba da se postaviš u određenim situacijama. Kako da prepoznaš priliku, opasnost, zadovoljstvo, sreću, borbu za opstanak…
Mi smo u svojoj trci života toliko umorni, toliko opterećeni, da ne osećamo da smo skoro „skuvani“ — kao žabe u eksperimentu. Dovoljno je samo da iskočimo, ali strah nas ubije. Kao i žabu velika temperatura vode, a dovoljan je bio samo jedan skok. Jedan, i to mali.
Zašto je tako teško napraviti mali korak za sopstveno dobro?
Lakše nam je da pola života guramo emocije ispod kreveta. Toliko prašnjavog, jer nikad, nikad ne čistimo — samo zatrpavamo i guramo sve što nam smeta. Uvrede, poniženja, prekorne poglede, krivicu. Sve to staje ispod prašnjavog kreveta u našim glavama.
A onda problemi sa štitnom žlezdom, plućima, srcem, krvnim pritiskom. Na sto strana pucaš i pomisliš:
„Zašto, Bože, baš meni?“
A zaboraviš da si ti ta koja nije volela sebe dovoljno da bi se borila za svoje zdravlje. Nisi rekla „ne“ kada je trebalo. Bojala si se — čega?
Možeš nabrajati hiljade razloga, ali istina je da si ti sama sebi kriva.
Niko, ali baš niko, nije kriv za tvoje odluke i tvoje ponašanje osim tebe. Samo ti daješ moć drugima da utiču na tebe. Ne Bog — ti im daješ moć.
Osvesti se već jednom.
Sazri.
Dođi sebi.
Kaži: dosta je.
Smršaj.
Upusti se u neki izazov da zaradiš. Ne ide?
Upusti se u drugi. I tako redom — jedan će upaliti.
Slušaj savete, ali ti drži pramac odluka. To je tvoj život. Tvoje pravo.
I gle čuda — život odjednom postaje bolji, svetliji, lepši. Bez obzira na to koliko obaveza imaš. Ne zbog novca, novih ljudi oko tebe ili ispunjenog dana, već zato što si napokon počela sebi da se sviđaš. Počela si da voliš sebe.
Više se ne vidiš kao jadnicu i mučenicu.
Pobedila si svoje demone.
A pobednici su uvek zadovoljni sobom.
I sada — pitanje za kraj:
Šta si odlučila?
Ostaješ u tegli čekajući princa da te spasi, ili si napokon prestala da veruješ u bajke?
